( . . . )

KIRI I KLODEL

(...)

Kiri i Klodel je umetnički angažovana pozorišna predstava koja kroz opis individualne borbe dve žene sa društvenim ograničenjima ukazuje na egzistencijalni problem slobode. Dve mlade žene koje simbolički nose imena značajne naučnice i vajarke (Marije Kiri i Kamij Klodel), pa otud i simbolišu ženske potencijale, suočene sa nepremostivim izazovom u svojim životima, preispituju sve ono što su naučene da misle o sebi i svetu oko sebe i sagledavaju svoje živote iz potpuno novog ugla. Kiri i Klodel, snažno ocrtane protagonistkinje, povešće publiku u istraživanje sopstvenih unutrašnjih zidova koje svako od nas ima sklonost da u sebi podiže.

ZAPLET

Kiri i Klodel dolaze u prazninu ispred Zida da bi tu odigrale svoju dramu nepotrebnosti. U svetu kom odavno nisu potrebna ni saznanja o čoveku, ni stvaranje lepote ili značenja, sukobljavaju se dva večna načela: vera nasuprot sumnji, služenje naučenim istinama nasuprot revoluciji. Drama opisuje proces u kom iz svakog srušenog mita nastaje jedan novi, koji onemogućuje dalje traganje, ali istovremeno pruža smisao i utehu. U tom procesu do ispunjenosti dovode samo saosećanje, zagledanost u drugog i spremnost da se u naporu razumevanja obuzda sopstvena priroda.

REČ REŽISERA

Duo dramu o Kiri i Klodel, dva simbolička karaktera koji predstavljaju Nauku i Umetnost, Skepsu i Veru – već u prvom čitanju video sam na sceni kao dramu sa četiri lika. Tako su od didaskalija, tih istina ispisanih u zagradama, od unutrašnjih misli i komentara – nastala još dva lika, uvodeći time još jedan sloj značenja u dramski sukob, ogoljavajući unutrašnju borbu u likovima i unoseći potpuno drugačiju i novu dinamiku u samo izvođenje. Likovi Kiri i Klodel tako su praćeni svojim unutrašnjim sudijama, savetnicima, prijateljima i suparnicima, posmatračima i učesnicima, jer to su sve uloge koje naša unutrašnja bića preuzimaju, deleći naše ličnosti iznutra.

Praznina ispred zida, u kojoj se od jedinog postojećeg predmeta – obične stolice – pravi svetilište, postaje platforma za igranje snova obe žene, spremne da zid pređu ili od njega naprave mit koji će život učiniti smislenim. Sve to je potcrtano zvukom melanholične trube, koja će jednom zasvirati na kraju našeg sveta, pri konačnom ukidanju svih zidova i svih praznina koje pokušavamo da ispunimo smislom.

Lica:

Kiri: Jelena Cvijetić / Klodel: Anđela Popović / Prva didaskalistkinja: Ana Ćuk / Druga didaskalistkinja: Maja Sofronijević / Truba: Marina Milošević 

Tekst: Monja Jović / Režija: Ivan Jović / Muzika: Ana Ćurčin / Scenografija: Nevena Šurlan / Kostim: Sonja Kotorčević / Animacije: Duško Korlat / Video: Duško Korlat, Ana Marjanović, Held Hands, Adeg / Inspicijent, sufler: Jasmina Anđelković / Dizajn svetla: Duško Korlat / Majstor tona: Ivan Ilić / Video projekcije i majstor pozornice: Vladislav Milić / Šminka, grafički dizajn: Nevena Šurlan / Garderoberi: Stana Ilić, Julijana Mićić / Rekviziter: Julijana Mićić / Dekorateri: Lazar Topalović, Aco Stojanović, Ivan Gospavić / Fotografija: Danilo Mijatović / Organizacija i marketing: Maja Sofronijević,Marija Vlajić Anđelković